Mlade nedelјe više se ide u crkvu nego običnih nedelјa i tada se posle liturgije vrši malo vodoosvećenje, što nije slučaj u drugim krajevima.
      Badnjak se unosi u kuću na Badnjidan rano izjutra, dok se u drugim krajevima unosi istog dana uveče.
      Što ostane hrane od večere uoči Božića (gnječeni pasulј, hleb i gibanica) spakuje se i ostavi na hladnom mestu i to se jede tek posle 13 dana na Krstovdan. Na prvi dan Božića ručak se obavlјa izjutra pre izlaska sunca. Za to vreme zaklјučaju se vrata i kapije, jer je svaka poseta tada nepoželјna. Za ručkom se prvo okusi česnica, suvi sir i kriška jabuke umočena u med.
      Deca kao i mlađi svet obavezno su starije osobe lјubili u ruku. Pri susretu pored uobičajenog pozdrava rekne se još: „Daj mi ruku“.
      Žene akosu rodbina, a ređe se viđaju, pozdravlјaju se nataj način što se po više puta uzajamno lјube u usta i istovremeno izgovaraju: „Kako si“, „Dobro kako si“, „Kako su kod kuće“, „Dobro, kako kod Vas“ itd.
      Na dan Krsne slave pali se jedna sveća. Ona gori od ujutru do uveče i za celo to vreme domaćin stoji i poslužuje goste. Posle obavlјenog obreda za ručak, domaćin uzima sveću sa trpeze i nosi u drugu prostoriju, da se pomoli Bogu. Kada se vrati, gosti ga pozdravlјaju: „Nazdravlјe molitva i srećna ti slava“.
      Kumstvo se retko menja i ono prelazi sa oca na sina. Neki promene kuma jedino ako im umiru deca.
      Pre rata seosko stanovništvo nije se zaplošlјavalo u državne službe‚ kao danas, a i natalitet je bio znatno veći, pa je u selu bilo veoma mnogo dece, omladine, odraslih. Zato se na svakom koraku i u svako vreme mogla čuti pesma, svirka, veselјe.
      Nedelјom i praznikom omladina se okuplјala na igranku kod Dudića,/71/ mladih nedelјa kod crkve, a od Božića do Časnih poklada po dogovoru kod nečije kuće.
      Uz časni post nije se igralo, sviralo, ni pevalo, pa bi se momci i devojke zabavlјali na razne načine. Muškarci su bacali kamena s ramena, „bliške“ (igra u novac), „klipa“, a devojke „skakale daske“. Na kakvu kladu stavi se upreko poveća daska i dve devojke stanu na krajeve i tako skakanjem jedna drugu odbacuju u vis. No, ova igra bila je ujedno i opasna, jer ako se izgubi ravnoteža tela, dolazi do pada, a ponekad i do lomlјenja ruke ili noge. 
      Deca su se igrala „kobe, pale i piriza“, „noške“ (igra s nožem), „žmirke“ i „sirca“. Ova poslednja igra bila je pomalo i čudna. Nožem se izreže poveća kocka od zemlјe i dvojica dečaka naizmenično odsecaju od nje deo po deo sve dotle dok se kocka sasvim ne smanji. Kod koga se na kraju poslednji deo obori, on mora taj grumen staviti sebi u usta i držati sve dotle dok ne ugleda u blizini neku pticu.
      Kada se na kuću dižu rogovi, domaćin saziva rodbinu, komšije i prijatelјe na slavlјe. Tom prilikom svako donese „prinos“ – darove u kuću, a posebno majstorima: košulјu, peškir i kutiju cigareta. Majstor prima darove, veša ih po krovu odakle se svakome glasno zahvalјuje da ga čuje ceo komšiluk: Hvala, (Petre Jankoviću), i tvojoj domaćici, koji ste se pobrinuli sa svojim komšijom (Markom) i majstorima donijeli dar i poštenje na šlјeme.

Bog vam dao zdravlјa i veselјa,
dugijeh polјa, vrani je konja,
krava i volova, kćeri i sinova.
Sinove ženili, kćeri udavali,
svakog veselјa iščekivali i vi se pograđivali.
Hvala živiooo!“

     Postojao je običaj da momci od devojaka otimaju maramice. Ako je devojka manje poznata, to je ujedno bila prilika za bliže upoznavanje.
     Ranije je bilo mnogo tuče na zborovima, ali ne zbog devojaka, nego zbog „prevaćanja“ i „čišćenja“ kola. U Posavini se kolo igra sastavlјeno kao oro ili kozaračko kolo s tim što se prati uz neki svirački insrument šargiju, tamburu ili violinu. Nekada bi se dopustilo da starije osobe i neigrači mogu ući u kolo i posmatrati igrače. Međutim, desi se da neko od smelijih igrača istera sve iz kola i u njemu ostanu samo svirači. Ako se nađe kakav „dasa“ i uđe u kolo, odmah se izrodi tuča. Često dolazi do svađe i tuče i kada dvojica igrača prevate kolo, tj. smanje ga na samo nekoliko igrača. Zato su mladići kavgadžije u ovakvim prilikama obavezno nosili noževe, štapove, a poneko kradom i pištolјe.
      Bio je običaj da se devojci pred udaju napravi poveći drveni sanduk ili joj majka ustupi svoj stari u koji slaže svoje ruho („rubine“, peškire, čarape, ponjave, „nazuke“ i drugo). Kad se uda taj sanduk obavezno nosi sa sobom u novi dom.
      Kada dođu svatovi po devojku, najbliža rodbina zaklјuča devojku u neku prostoriju i klјuč dadne poverlјivoj osobi. Ona će ostati zaklјučana sve dotle dok svatovi ne krenu kući kada se predaje mladoženji i deveru uz otkupninu./72/ Druge devojke sakriju svatovima barjak, konjsku „ormu“, ili skinu točak s kola što se, takođe, vraća uz otkupninu.
      Kada se dovede nevesta u mladoženjinu kuću, pre nego što izađu iz kola, dadne joj se malo dete. Ona ga pomiluje i dariva novcem drugim poklonima. Zatim uzima sito sa kukuruzom i kukuruz baca na kuću, da bude rodna godina. Na kraju joj se daje jabuka iskićena novcem kojom prekrsti kuću dva-tri puta i baci je u narod. Od kola do kućnog praga „mlada“ prelazi preko prostrtog belog platna, što je znak da uvek bude čista, bela i uredna. Mladići dohvataju platno i nadvlače se njime po dvorištu, dok ga ne iskidaju u komade. U starije vreme nevesta je ulazila u kuću preko rala. Čim „mlada“ uđe u novi dom, prisutni uz ciku i vrisku cepaju kapu i maramu sa glava svekra i svekrve. U novije vreme ponegde se cepa i ostalo odelo tako da ovi ostanu upola nagi.
      Sve doskora bio je običaj da se devojci prilikom udaje obavezno spreme dve torbe (prtena i vunena) i četiri vreće, što ona predaje novom domaćinu.
      Na dan svadbe nevesta i dever dočekuju i pozdravlјaju sve goste, prijatelјe i poznanike. Tom prilikom dever svakom daje „plosku“ sa rakijom, a potom jabuku „za meze“. Toje znak da jabuku treba darivati. Sakuplјeni novac se kasnije daje nevesti i mladoženji. Sutradan posle svadbe „maje“ i „aščije“ (kuvari i redari) voze svekra i svekrvu „na ćabu“. Naime, vežnu ih, natovare na kakva stara kola i vuku po lošem putu ili ih uguraju u veliku jamu i baru. Tako ih drže vezane sve dotle dok se ne otkupe.
      Bio je običaj da nevesta duže vremena lјubi ruku svekru i svekrvi kao i drugim starijim osobama na taj način što prvo polјubi u svaki članak desne ruke, a zatim u ruku.
      Nekada je „mlada“ svako veče prala noge svekru i svekrvi za jedno izvesno vreme. Pričala mi je Ruža V. Kostić iz Panjika, koja se udala 1939. godine, da je i ona redovno prala noge svekru i svekrvi, a više puta oprala je noge i Stevi Steviću i Luki Kostiću u komšiluku. Ranije je nevesta obavezno sačekivala svekra na kapiji. Ako bi se od duže zadržao, ona je morala stalno stražariti, ponekad i po lošem vremenu, jer je bilo sramota da je zatekne u kući.
      I u Slatini su sve do pred Drugi svetski rad u sušnom periodu išle „dojdole“. Pesma je pevana bez dodatnog refrena u ovoj verziji:

„Dojdole Boga mole,
Daj nam, Bože, rosne kiše,

Rosne kiše i saviše
Da pokisnu naša polјa,
Naša polјa i livade,
Rodna žita/73/ i pšenice,
I dva pera klopera,

I četiri miloduva.
Da pokisnu svi orači,
Svi orači i kopači
I po kući poslovači“.

       Jedna od učesnica nosila je potajno mačka u vreći. Ovo zbog toga, jer ako bi ih ko prebrojavao, poslednji broj je nesretan i zato će uvek mačak biti poslednji.
      Običaj koledara bio je samo u Gajevima i Grbači do 1955. godine kada je napušten. I u 1988. godini dolazile su „lazarke“ u Slatinu, što znači da se ovaj običaj još nije izgubio.
       Ranije se kuća nije čistila za tri dana Božića, niti se za to vreme dizala božićna trpeza, nego tek četvrti dan kada se iznese slama.
      Čest je slučaj da se za umrloga zvoni u crkvi 40 dana uzastopno u određeno vreme što nije slučaj u drugim krajevima.