Ranije se na selu živelo skromnije nego danas. Pored ostale nemaštine i ishrana je bila slaba i siromašna kaloričnim i vitaminskim sastojcima. Nije se u to vreme gledalo ni probiralo kakva je hrana. Ljudi su bili sretni ako je ima dovolјno.

       U siromašnim kućama ponestane kukuruza odmah s proleća, pa bi ga uzimali na veresiju od kakvog bogatijeg domaćina, a kasnije bi to preko leta odrađivali. Zato su sve oči bile uperene na žitna polјa i jedva se čekalo da padne prvi snop.

      I bogati i siromašni jeli su uglavnom ista jela. Razlika je bila jedino u tome što se u bogatijoj kući nije oskudevalo u hrani, a u siromašnoj ponekad ne bude dovolјno ni hleba. Sećam se da se u nekim kućama u Panjiku i u letnjem periodu jelo dva puta dnevno kako bi se i na taj način štedelo.

      Preko cele godine jeo se kukuruzni hleb „prova“, a pšenični samo o velikim praznicima i oko mesec dana u sezoni vršidbe tj. dok ne stigne novi kukuruz. Bilo je lјudi koji nisu ni čekali da kukuruz sasvim uzrije, nego su ga brali onako upola zrelog, sušili na suncu i mleli. Smatralo se da je šteta jesti pšenični hleb koji se više pojede nego kukuruzni.

      Meso se moglo videti na trpezi jedino o Božiću, Vaskrsu, Trojicama, o krsnoj slavi i par dana ujesen kada se „ubije ranjenik“ (ako ga ima). Iako su pojedina jela bila slaba i neukusna, svako je imao dobar apetit i jelo se brzo. Ovo verovatno zbog toga što se uvek osećao neki strah da će biti nedovolјno hrane.

      Ako se ponekad i skuva lepše jelo ne bude ga dovolјno, pa bi domaćica upozoravala decu, a i odrasle da „smoče“ tj. da više uzimaju hleba nego kuvanja. Ovo pogotovu ako ima neko od gostiju ili tuđih radnika. Pričali su mi kako je kod jedne siromašne žene u Panjiku radio njen kum pa je domaćica pripremila nešto bolјi ručak nego obično. Sa kumom je radio i njen sin Đuro pa će zajedno s njim i da ruča. Kad se dečak dočepao lepšeg jela, počeo je halaplјivo kusati dok žena nije podviknula: „Đuro, Bog te ne ubio, smoči, a ti, kume Tomo, uzimaj slobodno po punu kašiku“.

      Postoji opširan opis domaćih jela u severoistočnoj Bosni iz prve decenije ovog veka./46/ I Pelagić je pisao o nekim jelima u Posavini u okviru knjige o bosansko-hercegovačkoj buni./47/ S obzirom da ni jedan ni drugi opis ne obuhvataju sva jela koja su kod nas upotreblјavana, a ponegde ima razlike i u načinu spravlјanja, ja ću da navedem sve vrste jela u Slatini onako kako su pravlјena u periodu između prvog i drugog svetskog rata. Detalјniji opis dat je samo za ona jela koja su ređe upotreblјavana ili su nepoznata u drugim krajevima.

      Mrsna hrana. Za doručak su obično upotreblјavana ova jela:

      Popara od kukuruznog hleba koja se po vrhu malo prelije mašću ili skorupom (kajmakom).

      Cicvara. Pravi se na surutki ili vodi sa mašću i kukuruznim brašnom. Ređe sa slatkim mlekom.

      Jajuša – vrsta razljevuše od surutke, masti ili mleka i kukuruznog brašna. U svečanije dane ovde se još doda koje jaje i malo skorupa.

      Pura začinjena sa mašću ili skorupom.

      Za ručak se sprema jedno kuvanje bez mesa. Ređi je slučaj da se u jelo ubaci parče slanine (ako je ima). Najčešći začin u mrsne dane je skorup koji se stavlјa gotovo u sva kuvana i pečena jela: krompir, cicvaru, poparu, jajušu, pite, pa čak i kupus i pasulј. Uz kuvanje može doći kao dodatak: kiselo mleko, surutka, jajuša ili uštipci.

      Ako je krsna slava ili drugi koji praznični dan kada dolaze gosti, sprema se bogatiji ručak: čorba, većinom kokošija, kokoška pečena u rerni na krompiru, neko kuvanje sa slaninom, ređe sa drugim mesom (paprikaš, pirjan, kupus, pasulј, boranija), pita, „juka“ (rezanci u mleku slani), čimbur,/48/, prevrata,/49/ kiseli ili sveži sir po kome se stavi isečena presna ili kuvana slanina, kolači,/50/ slatko mleko i sutlija. Na siniju se većinom poređaju sva jela bez ikakvog reda i gosti jedu šta ko želi. Za večeru se koriste jela koja su ostala od ručka uz neki dodatak ako je ovo nedovolјno.

      U posnu hranu spadaju ona jela koja ne sadrže: meso, životinjske masti, mlečne proizvode i jaja. Za doručak se sprema jedno od ovih jela:

      Neolјušteni krompir pečen u rerni.

      Popara od „prove“ na vodi koja se malo po vrhu prelije vrelim ulјem.

      Pekmez od jabuka, krušaka ili šlјiva (ako ga ima). Većinom se jede razblažen sa vodom da bude više.

      Cicvara sa „cocom“./51/ Jajuša od kukuruznog brašna sa „cocom“ na vodi koja može da se premaže nekim pekmezom. Često se desi da za doručak ima samo „prove“ i luka.

      Za ručak neko kuvanje: pasulј, krompir, kupus, tarana, kiselica,/52/ a preko leta i boranija zaprženi sa ulјem ili bez zaprške. Može doći kao dodatak pitušica,/53/ buza/54/ ili raso.

      Ako je veći praznik ili ima gostiju obavezno se pravi gnječeni pasulј bez čorbe (papula) koji se po vrhu začini deblјim slojem zaprške. Tada se pravi i pita sa pirinčom, a preko leta sa bundevom i začini se ulјem, a može još da se zasladi medom ili šećerom.

      Neka jela prave se samo za određene dane ili su sezonska: posna gibanica, grušava, satrica, jegle itd.

       Posna gibanica pravi se 4 puta godišnje: na Detinjce, Materice, Očeve i Badnji dan uveče. Oklagijom se razvuče testo na deblјe jufke i suše na šporetu. Tako osušeni listovi slažu se u tepsiju, premažu pekmezom, pospu šećerom i preliju čorbom od dobro ukuvane „coce“. Na kraju se malo zapeče u rerni da listovi nabreknu. Služi se hladno i lepog je ukusa.

      Grušava. Vrsta razlјevuše. Pravi se od mleka tek otelјene krave i kukuruznog brašna, pa se i jede u takvim prilikama.

      Satrica je jelo od nakrižanih pera crnog luka, droblјenog sira i skorupa. Jede se u proleće kada prispe mladi luk.

     Jagle./55/ U malo posolјenoj vodi kuva se kukuruz koji se prethodno usitni na dva-tri dela. Kada bude upola gotovo, doda se slatkog mleka i skorupa. Jede se većinom u sezoni okopavanja kukuruza.

      Varica. Kultno jelo kod pravoslavnog živlјa. Pravi se samo 17. decembra na sv. velm. Varvaru po kojoj je i dobilo ime. To je obično kuvano žito: kukuruz, pšenica i još neki plodovi bez ikakvih začina, sem ako je neko po želјi zasladi ili posoli. Za ovo jelo vezane su i neke pesme, koje se pevaju prilikom kuvanja varice. Kod nas se pevala ova pesma:

      Varica se vari,

      Savica/56/ je ladi,

      Nikolica/57/ kusa

      Sve po puna usta.

      Keške. Pravi se od olјuštene (ogruvane) pšenice u stupi i kokošijeg mesa koje se varenjem svo raspadne tako da se dobije masna kaša. Jede se samo o Božiću.

      Pihtije – pače pravi se u jesen kada se kolјu svinje.

      Punjene paprike jedu se uz kosidbu i vršidbu kada stignu. U letnjem periodu kao „zalada“ na kraju ostalog jela obično se upotreblјava pomešano slatko i kiselo mleko. Ovde bi neko usekao još i krastavaca./58/

      Slatka jela retko su upotreblјavana. Verovatno zbog toga što su smatrana za luksuz. Lepši kolači mogli su se jesti jedino u poslastičarnici, ali tamo je malo ko ulazio od seoskog sveta. O velikim praznicima i „mladim nedelјama“ dolazio je pešice iz sela Gradačca u Slatinu jedan stari Musliman i kod crkve prodavao razne slatkiše: „šećerleme“, lenju pitu, ćaije, medenjake, gurabije i druge kolače. Robu je nosio na glavi u jednoj drvenoj plitkoj posudi. Zvali smo ga kolačar, jer mu je malo ko znao pravo ime. No, slatkiše su kupovali i jeli oni imućniji. Mi ostali mogli smo samo požudno posmatrati ili ako je neko imao „krunu“ – novčić od 25 para mogao je za to kupiti jednu gurabiju.

      Od alkoholnih pića trošila se jedino rakija: šlјivovica, komovača (od sušenih jabuka ili krušaka) i komadara (od kukuruznog brašna). Ova poslednja nije se smela peći, pa je podkradom proizvođena.

      Gosti su pre ručka obavezno prali ruke. Domaći to nisu činili već ako su im ruke bile prlјave. Pranje ruku na njivi bilo je neizvodlјivo, pa su svi jeli onakvim rukama kakve su se zadesile.

Vilјuške na selu nisu upotreblјavane. Kašasta i čvrsta jela uzimana su kašikom, golim prstima, ili su umakana sa hlebom (cicvara, droblјeni sir, kajmak, pekmez, isečena slanina i drugo).

      Tanjiri nikom nisu stavlјani, pa ni gostima, nego su svi jeli iz jedne posude. Interesantno je bilo posmatrati „kopače“ ili „trgače“ kada njih 10-15 halaplјivo kusaju mleko iz šerpe koja uz zveket kašika počne prosto da tandrče i igra među njima dok je ne isprazne.

      Umesto salveta gostima je stavlјan preko krila veći domaći peškir koji je mogao biti dug i po nekoliko metara, tj. da opaše celu siniju okolo. Ovako je bar činila moja pok. majka. Stojan Majstorović spominje da se i u bijelјinskom kraju za vreme obeda „oko cijele sofre meće jedan dugačak peškir, da gosti njime taru ruke“./59/

      Kada se pođe negde u goste domaćica ponese kao poklon nekoliko hlepčića umešenih od crnog pšeničnog brašna veličine zemičke i drugo ništa. Muškarci nisu nosili poklone. Detetu se dadne obično „grudica“ šećera, koji orah, ili suva šlјiva, a kao veći poklon pile. Za decu je bila poslastica kada im roditelјi donesu iz Šamca ili Gradačca belog pšeničnog hleba i izdele na komadiće.

      Danas je trpeza i na selu postala bogatija, a jela raznovrsnija. U ishrani sve više se koristi meso spravlјeno na razne načine, zatim više vrsta slatkih jela: torta, patišpanja, oblande, medeni kolači, hurmašice, tulumbe,/60/ baklava, šampita, krempita itd.

      Većina narodnih jela danas su sasvim isčezla. Niko više ne jede poparu od „prove“, cicvaru sa kukuruznim brašnom, taranu, satricu, pitušicu, jagle, grušavu, buzu, prevratu, surutku, kiselicu, raso i posnu gibanicu. Kukuruzni hleb jede se samo povremeno i to ako ga se neko zaželi. „Coca“ se više ne upotreblјava kao začin.

__________________________
/46/ St. Majstorović, Hrana naših težaka u Bosni, GZM, Sarajevo 1908 str. 434-474..
/47/ Vaso Pelagić, Istorija bosansko-hercegovačke bune, "Svjetlost", Sarajevo, 1953, str. 92, 93.

/48/ Pravi se tako da se u emajlirani tanjir na pavlaku salije 3-4 jaja "na oko" i peče bez mešanja na tihoj vatri.

/49/ Umuti se nekoliko jaja, doda belog pšeničnog brašna i izruči u tavu u vruću mast. Jede se bez ikakvih začina.

/50/ Moja pokojna majka pravila je samo jednu vrstu kolača. Sa slatkim mlekom umesi belo pšenično brašno "nutmen" i tome doda skorupa, jaja i sode-bikarbone. Oklagijom razvuče testo na deblju oblandu, findžanom iseče na razne oblike i peče u rerni. Kada budu gotovi, onako vruće zamače u vrelu vodu koja se prethodno prokuva sa šećerom i najzad odozgo pospe šećerom.

/51/ Začin od bundavinog semena. Dobija se tako što se zagrejano seme  utuče u stupi i na situ se proseje. To brašno u Posavini se zove coca. prijatnog je ukusa i stavlja se u razna jela: cicvaru, poparu, jajušu i posnu gibanicu. U Vukovom rečniku ne postoji ova reč. Ne spominje je ni A. Škaljić u svom rečniku "Turcizmi u srpsko-hrvatskom jeziku".

/52/ Jelo se pravi od rasola i kukuruznog brašna.

/53/ Kašikom se zamesi belo pšenično brašno sa vodom i tome se doda malo kvasca ili sode-bikarbone i peče u rerni. Kada bude gotovo, iseče se na kockice i premaže vrelim uljem ali se ne vadi iz tepsije. Ona može biti i mrsna sa mašću ili skorupom.

/54/ Pravi se tako što se vruća prova udrobi u kakav poveći sud. Tome se doda kvasca, prelije toplom vodom i tako stoji 24 sata. Jede se najviše preko leta u vreme postova.

/55/ Ovo jelo je nepoznato u drugim krajevima. Istina Vuk spominje reč "jagla" ali u značenju "kokice" (vuk, rečnik, 244), dok kod Škaljića znači cicvara (A Škaljić, Navedeno delo, 358).

/56/ SV. Sava Osvećeni (18. decembra).

/57/ SV. Nikola (slavi se19. decembra).

/59/ St. Majstorović, Navedeno delo, str 436. 

/60/ Vrsta slatkih zalivenih kolača oblika malih krastavaca (A. Šljakić, Navedeno delo, str. 623).