O narodnoj nošnji u Posavini, koliko mi je poznato, pisali su do sada Zorislava Čulić/61/ i prof. Milenko Filipović./62/ Ja ću se ovom prilikom ukratko osvrnuti samo na narodu nošnju Srba i Hrvata u Slatini.

      Kako je izgledala nošnja ranijeg stanovništva Posavine, nije poznato. B. Kuripešić navodi 1530. godine „da se hrišćani obeju vera (pravoslavni i rimokatolici) odevaju gotovo kao i Turci, a razlikuju se samo po tome što hrišćani ne briju glavu, kao što Turci rade“./63/

      Kasnije je zakonom bilo propisano kakvu nošnju po kroju i boji hrišćani smiju nositi kako bi se razlikovali od Muslimana. Prema jednoj turskoj naredbi iz 1777. godine hrišćanska nošnja morala je biti „lјubičasta, crna i modra džoka,/4/ crne čizme ili postule/65/ i crno odijelo“./66/ Međutim, oni se nisu uvek pridržavali ovih propisa, pa su zbog toga pozivani na odgovornost./67/

      Francuski putopisac Šarl Pertizje opisujući odeću stanovnika Bosne u vremenu od 1806. do 1816. godine kaže „da je odjeća selјaka hrišćana približno ista kao odjeća dalmatinaca.“/68/ Ovo je moguće s obzirom da je sadašnje stanovništvo Posavine starinom pretežno iz južnih krajeva, pa je naselјavajući  severoistočnu Bosnu u HUŠ veku duže vremena zadržalo svoju staru nošnju.

     Nekoliko decenija kasnije „muškarci će se oblačiti kao i u Srbiji... a žene kao njihove sestre u Slavoniji“./69/

      Narodna nošnja menjala se više puta ne samo u vreme migracije stanovništva nego i pod uticajem ekonomskih, društvenih i političkih prilika. U periodu od prvog svetskog rata do danas nošnja se već triput izmenila.

      Ranija nošnja i pravoslavnih i rimokatolika bila je domaće izrade, tj. pravili su je sami selјaci. Žene su izrađivale rublјe od lanenog, konoplјinog i pamučnog platna, a od vune plele čarape i tkale pregače, tkanice i torbe. Gornje halјetke izrađivale su seoske abadžije i terzije od valјanog i nevalјanog sukna, a bogatiji i od kupovnog sukna „bugarije“ ili čohe (sl. 10).

      U to vreme na selu su se nosili samo opanci „oputari“, „putravci“ ili „pletenjaci“ koje su, takođe, pravili selјaci od neprerađene osušene goveđe, teleće ili svinjske kože. Posle su ušli u modu opanci „kaišari“, zatim opanci sa „kapcima“, gumenjaši i najzad cipele. Neki muškarci nosili su i mestve. To je obuća izrađena od mekane tanke kožice oblika čarape, čiji je gornji kraj bio nešto širi nego donji. Navlačene su na gole noge ili čarape, a zatim obuvani opanci. Mestve je kod nas pravio Dušan Kertić za sebe, a prodavao ih je i drugima.

      Ranije se na selu nije upotreblјavala krema za obuću, kao danas, pa su se opanci i cipele mazali lojem, mašću ili slaninom. Obuća se zbog toga morala ponekad sakrivati, jer se dešavalo da miš noću progrize obuću tako da od nove postane pocepana.

      I muški i ženski su nosili debele vunene čarape ukrašene domaćim šarama, duge do ispod kolena. Na njih se navlače priglavci ili „nazuci“ (natačci). Viđao sam starije lјude da od kupovne vreće iskroje uvijače i u zimskom periodu uvijaju oko čarapa. No, obuća se u toku godine malo nosila. Sećam se da smo mi deca, a i odrasli odbacivali obuću odmah posle Mladenaca (22. marta) i tako bi sve do zime, tj. do prvog snega išli bosi. Obuća se nosila jedino kada se pođe u crkvu, u goste i na zborove.

     Pa i pored toga što je odeća i obuća izrađivana od domaćih materijala, retko je ko imao paradno odelo. Kada se neko ženio, odelo bi pozajmio od kakvog bogatijeg domaćina i vraćao ga posle provedene svadbe.

Muška nošnja

      I pravoslavni i rimokatolici ranije su nosili „rubine“ – košulјu do iznad kolena i gaće dugih nogavica. Rublјe je u staroj nošnji bilo prvo od lana i konoplјe, a kasnije od pamuka. Preko košulјe oblačeni su razni halјeci: koporan od sukna ili šajaka, a kod rimokatolika od čohe, zatim fermeni bez rukava (sl. 11). U toplije dane nosi se fermen bez koporana. Preko ramena prebacivao se „šarpelј“, tj. torba koju su izrađivali gradski sarači od crvene ili crne teleće kože (sl. 12).

      Za vreme turske pa i austrougarske vladavine na glavi su nosili fes (sl. 13). Stariji lјudi su oko fesa obavijali vuneni šal „pošu“ (sl. 14). Kasnije su Srbi počeli nositi šubare zimi, a leti šajkače ili šešire, dok su rimokatolici nosili pretežno šešire. Danas većinom svi idu gologlavi.

      U zimskom periodu nosio se gunj s rukavima do iznad kolena, krojen od domaćeg crnog sukna ili bugarije i ukrašen gajtanom, zejom i srmom.

      Nekada su i Srbi i Hrvati nosili čakšire „turskog kroja“ načinjene od crnog ili belog domaćeg sukna, a bogatiji i od čohe. Posle su stariji lјudi počeli nositi pantalone izrađene od fabričkih lakših materijala, a mlađi „rajtozne“ pantalone od šajaka koje su od kolena na dole bile sužene i pri dnu su se zakopčavale. Bilo je i takvih lјudi u Slatini koji nikada nisu nosili ni čakšire ni pantalone nego su i po najvećoj zimi išli samo u „rubinama“: Božo Milićević, Stevo Stević, Stanko Savić, Marko Nedić, Spasoje Šlјokić, Teodor Antić, Cvijan Kostić.

      Ljudi su se opasivali širokom tkanicom, a preko nje je dolazio kožni opasač. U novije vreme mladići su prazničnih dana nosili pojas ispleten od raznobojnog vunenog pletiva na kome su visile „kićure“. Tada su bili u modi i veliki noževi sa metalnim koricama koji su ukoso stavlјani na opasač.

      Većina muškaraca nosili su „šlјake“ (štapove). Starijima su služili kao pomoćno sredstvo pri hodanju, a mlađi su nosili onako iz mode. „ Šlјake“ nisu kupovali nego je svako sebi pravio od tankog brestovog stabla čiji se gornji kraj savijao pomoću vatre.

      Pred Drugi svetski rad u Posavini se naglo širila šumadijska muška nošnja kada su Srbi, naročito mlađi svet, uveliko počeli nositi koporane od šajaka ukrašene gajtanom i zejom (sl. 15). Posle oslobođenja 1945. godine preovlađuje građanska nošnja na selu, uglavnom konfekcija, tako da je ubrzo isčezla muška narodna nošnja.

Ženska nošnja

      Nekada je ženska nošnja pravoslavnih i rimokatolika bila skoro ista sa manjim razlikama u tehnici, kroju i vezu. Do tela se nosila košulјa izatkana od konoplјe i lana, a kasnije i od pamuka duga do gležnja preko koje se opasuje uska tkanica. Po košulјi se oblačio jelek od atlasa ukrašen širitima, a po njemu gunjić, krojen od sukna i izvežen gajtanom i zejom. Devojke i mlađe žene pripasivale su kecelјe od svile i drugih fabričkih materijala, a starije žene po dve pregače, jedna s preda, a druga pozadi, domaće izrade. Zadnja pregača je duža i šira i nosila se tako da se jedan kraj presavije i zadene za pojas (sl. 16).

     Ranije su u zimskom periodu i devojke i žene nosile gunj od sukna ukrašen vezom od crvenog gajtana i prošaran srmom. Devojka na glavi nosi maramu. Čim se uda preko glave prebaci

„krpu“. To je posebno pokrivalo oblika uskog i dugog peškira čiji su krajevi  išarani višebojnim vezom. Da bi „krpa“ bolјe stajala, stavlјa se ispod nje marama i „cuculј“ (kotur sa svezama načinjen od krpa i vune). Kad je hladno po krpi se nosi bela četvrtasta bošča.

      Devojke imućnijih roditelјa nose dukate velike o vratu, a male na čelu. Devet ili jedanaest malih dukata ušije se na crno platno u jednom nizu i to se zove „podniza“. Po dukatima se na zborovima lako raspoznavalo koja je devojka iz bogatije kuće. I danas se u Posavini može videti pokoja žena u „rubinama“, dok mlađi svet većinom nosi građansko odelo (sl. 17).

      Kod rimokatolika udate žene su se razlikovale od devojaka po tome što su preko košulјe nosile pregače i spreda i pozadi, a na glavi imale „kolo“ (ispleteno od žice i obloženo platnom). Devojke su nosile pregaču samo s preda i povezivale se maramom (sl.18).

     Na rimokatoličku žensku nošnju imala je velikog uticaja nošnja iz Slavonije, gde su se pored pamučnog platna sve više upotreblјavali fabrički materijali. Tako su ovde odavno ušle u modu. duge suknje i „rekle“ (bluze) zatvorenih boja koje su nosile i devojke i žene. U poslednje vreme i jedna i druga nošnja postepeno isčezava i ustupa mesto građanskoj nošnji.

__________________________
/61/ Zorislava Čulić, Narodna nošnja u Posavini, I, GZM n.s., (Sarajevo 1956).
/62/ Milenko S. Filipović, Prilozi etnološkom poznavanju severoistočne Bosne, Građa knj. XVI, Sarajevo, 1969, str. 129-133.

/63/ Benedikt Kuprešić, Navedeno delo, str. 23.

/64/ Haljina od grubog sukna duga kao kaput (A. Škaljić, Navedeno delo, str. 243.

/65/ Laka plitka obuća (Isto, 522).

/66/ Vlad. Skarlić, Jedna naredba o ranijem odijelu iz doba otomanske vladavine, GZM XIV, 1902, str. 557-558 Bašagić S., Kratka uputa u prošlost Bosne i Hercegovine (1463-1850), Sarajevo, 1900, str. 116,117.

/67/ Isto.

/68/ Midhat Šamić, Francuski putopisci u Bosni na pragu XIX stoljeća, Sarajevo 1966, str. 269.

/69/ Midhat Šamić, Francuski putopisci u Bosni na pragu u XIX stoljeću 1836-1878, Sarajevo 191981, str. 243-253

________________________________