Priroda nije baš nešto širokogruda bila kad je u pitanju obradiva zemlja u našem zavičaju. Mnogo su truda uložili, mnogo znoja prolili naši preci, boreći se na ovoj vrletnoj, škrtoj, zlehudoj zemlji da bi svojim potomcima ostavili koju njivicu više. Kukuruzi u našem kraju sijali su se isključivo radi ishrane. Za razliku od hibrida, domaći kukuruzi su sitniji, zrno im je tvrđe, kvalitetnije, pa kad se samelje u vodenici, od brašna koje se žuti k'o dukat, spravljala se kuruza, ljevuša, pura, cicvara... 

I kad je godina rodna, i kad kukuruzi dobro ponesu, dosta muke i patnje se vidi dok se nađu u košu ili ambaru. 

Čim počinju formirati klipove i nalivati svoja zrna, nasrtljiva dječurlija upadala su u njive, kidala klipove pa ih poslije pekli na vatri. I vrane su bile velika napast za kukuruze. Da bi ih uplašili, ljudi su oko njiva razapinjali strašila, stavljali kese, kanape, lupali u kojekakve kante i konzerve... 

“Leti, eno ih upale u njivu!”, viče mi mati. Tek kad priđeš posve blizu njivi, one kao po nekoj komandi izlijeću iz kukuruza gačući, ogromno jato, i spuste se na obližnje Rudine. 

“O, ubila ih sveta nedilja pa objelile više od po' njive!”, kune moja baba, ništa ne ostaje. 

U zasoecima koji su bili bliže šumi, jazavci i divlje svinje vrebali su svaku priliku da upadnu u kukuruze. Ljudi su ložili vatre, lupali u kakav pleh, kante, bila je i poneka klepetuša da bi se otjerali posjetioci koji su se već navadili u njivu. 

Kad sazriju, kuruzi su se brali a stabljika se žela srpom zajedno i slagala u snopove. Poslije su se snopovi tovarili u zaprežna kola i na volovima ili konjima odvozili kući. Kukuruz bi se istovario na 'rpu, obično u nekom zagrađenom prostoru da blago ne bi “letilo” na njih. 

Komušalo se uglavnom noću, jer preko dana su se obavljali drugi poslovi. Komušači posjedaju oko 'rpe, obično na neke klupice, zaogrnuti nekim kožunima ili starim kaputima, bez obzira koliko vrijeme bilo lijepo, noći su tad bile svježe i hladne. Gdje je bilo mladih, tu je bilo življe, veselije jer mladost sa sobom nosi neku posebnu energiju. Gdje je bilo mladih, bilo je tu i nadmetanja, i zagledanja, i zadirkivanja, i gađanja kukuruzom, pa onda noć se prolomi od silne djevojačke i momačke pjesme. Obično su te pjesme nosile neku ljubavnu poruku: “Kada dođe komušanje rano, ja ću tebe ostaviti, nano”, ili “Jedva čekam da ku'ruzi zore, da me dragi komušati zove”. 

Najviše sam volio, kad sam bio mlađi, da se popnem na 'rpu i da nogama komušačima naguram stabljika da oni ne bi morali ustajati i pomjerati se. Domaćin bi komušačima iznio kavu i rakiju da malo predahnu, a ja sam sa nestrpljenjem čekao kad će iznijeti nešto da se zaslade. Kako bih se samo obradovao kad bi iznijeli rešeto puno jabuka, krušaka, šljiva... Kako je divan prizor dok ležiš na 'rpi ku'ruza, slušaš priču komušača, gledaš u nebo koje je vedro k'o staklo, koje se osulo zvijezdama, i tako toneš u neko svoje sanjarenje, tragaš za nekom svojom zvijezdom. “Ne spavaj, mali, nego de naguraj kuruza”!, trgne me iz sanjarenja neko od komušača. Već dremovan, studen polako počinje da se uvlači, jedva čekaš da upadneš u krevet, a nova peruška koju je mati stavila u strožak (slamaricu) šuška, miriše i toneš u neki slatki san i čuješ pjesmu komušača: “Komušači, komušajte brzo, dragi mi se pod prozorom smrz'o“. 

Ujutru bih sa nestrpljenjem ustajao da vidim koliko su komušači sinoć okomušali, koliko je još od 'rpe ostalo. Belaj bi bio kad bi one sumorne jesenje kiše danima padale, pa još kad zamagli od Baraća, onda su kuruzi znali biti i po dvadesetak dana u 'rpi, pokisli, neokumušani. 

U poslednje vrijeme kukuruza je sve manje, svega par njivica u selu, kukuruzi se sada beru beračima. Nema više komušanja, niti komušača, pa ni njihove pjesme: “Dođi moje i večeras janje, dođi, janje, biće komušanje”.