Slatinski ljetopis - Predrag Pajić

10. Privreda i tehnologija 1. dio

Bosanska Posavina spada među najžitorodnije krajeve u Bosni i Hercegovini, pa je zemlјoradnja oduvek predstavlјala važnu privrednu granu. Turci su ovde zatekli razvijenu polјoprivredu. Od žitarica u to vreme najviše se sejala pšenica, zatim proso, ječam, zob i raž/31/ B. Kuripešić je zabeležio 1530. godine da je i vinogradarstvo u predtursko doba ovde bilo u široj meri zastuplјeno./32/ Tada se kod nas još nije znalo za kukuruz. On će početi da se seje u našoj zemlјi prvi put 1612. godine,/33/ a u Posavini za vreme bečkog rata (1683—1699). /34/

Dolazak novog stanovništva iz krševitih krajeva Hercegovine i Crne Gore u ova opustošena ratarska i vinogradarska područja sredinom HVI veka znatno je uticalo na dalјi razvoj privrede u Posavini. Kao stočari oni nisu bili vični polјoprivredi pa je zemlјoradnja, a naročito vinogradarstvo postepeno opadalo, a stočarstvo unapređivano./35/ Takvo stanje zadržaće se i u naredna tri veka čemu su svakako doprinosile i nestabilne političke prilike.

Stočarstvo je više razvijano od polјoprivrede i zbog toga što je za vreme turske vladavine sva zemlјa pripadala begovima, pa su i obaveze prema gospodarima bile velike, dok od krupne stoke nije ništa davano.

I austrougarske vlasti zatekle su u Posavini bogatstvo stočnog fonda. Prema jednom popisu iz 1879. godine na 100 stanovnika dolazilo je prosečno po 158,16 grla stoke, dok je u svim ostalim krajevima Austro-Ugarske taj prosek iznosio samo 46,13 grla na 100 stanovnika./36/ Za veći razvoj ove privredne grane postojali su povolјni uslovi. Prostrani pašnjaci i livade, kao i velike hrastove šume omogućavali su uzgoj krupne i sitne stoke. Bilo je domaćina koji su držali po 180 goveda i svinja.

S obzirom da je tako veliki broj stoke bilo nemoguće držati kod kuće, stoka se držala u Lugu, izvan sela gde su podizane zgrade za stoku i kolibe za njene čuvare. Neko od članova porodice bi preko cele godine boravio u kolibi, starao se o govedima, konjima I svinjama. Pričao mi je pokojni otac da su i Nedići u panjičkom Lugu imali svoju kolibu I tor za stoku, gde je i on nekoliko godina proveo kao kolibar. Kasnije je taj kompleks zemlјišta nazvan Kolibište.

Poslednji kolibari bili su Burići iz Crkvine, čiji su posedi graničili sa slatinskim njivama Zakope i Eginovac. Kao čobanin išao sam više puta po vodu njihovoj kolibi, koja je bila smeštena u jednoj velikoj šumi. Tu su držali oko 100 grla goveda i stočarstvo im je bilo glavno zanimanje. Drugi svetski rat učinio je kraj ovoj privrednoj delatnosti, kada je zemlјoradnja već oko dve decenije predstavlјala glavnu privrednu granu stanovništva.

Slatinska zemlјa po svojoj kulturi mogla bi se podeliti u dve grupe: polјače i lugare, kako ih narod naziva. Polјače su peskovite I leže desno od reke Tolise. Dosta su plodne naročito ako se gnoje. Lugare se nalaze s leve strane Tolise, podvodne su i slabe. Nekada su najviše korištene za livade i ispašu stoke.

Ranije se zemlјa obrađivala primitivnim oruđem, pa su I prinosi bili mali. Prvo se oralo ralom, zatim polugvozdenim plugom, a pred Drugi svetski rat počeli su se koristiti gvozdeni plugovi kovani i fabrički.

Još za vreme austrougarske vladavine bilo je naprednih domaćina u Slatini koji su osećali potrebu da bi trebalo nešto preduzeti na unapređenju polјoprivrede, pa su osnivane zemlјoradničke zadruge. Tako je u Donjoj Slatini osnovana zemlјoradnička zadruga 1910, a u Gornjoj Slatini 1918. godine, čiji su prvi predsednici bili Andrija Marković iz Vreoca i Marko Vuksanović iz Grbače. Zadruga je nabavlјala razne polјoprivredne alatlјike I sprave: plugove, sejačice, kopačice, trijere, vijare i davala na uslugu svojim članovima.

Od žitarica najviše se sejao kukuruz, zatim pšenica, dok su zob, ječam i raž bili manje zastuplјeni. Povrtlarsko bilјe se do drugog svetskog rata sejalo kao i danas: krompir, luk (crni i beli), pasulј, grašak, kupus, paradajz, patlidžan, paprika, krastavci, bostan. Za peršun, mrkvu, salatu, spanać, karfiol nije se znalo, tj. nije sejano. Od ostalih kultura sejala se soja, suncokret, ulјana repica, konoplјa, lan, zatim detelina i stočna repa.

Da bi se polјoprivredni poslovi lakše i brže obavlјali u sezoni okopavanja kukuruza, sazivane su mobe u vidu pozajmica. Domaćin npr. pozove po 10–15 kopača kako bi za jedan dan mogao okopati sav svoj kukuruz i povrće, a kasnije bi on išao drugima. Ovako se činilo i u vreme kosidbe, vršidbe i berbe kukuruza.Ručak i užinu nosila je domaćica na njivu, a večera bi se priređivala kod kuće. Veština je bilo odneti hranu za veliki broj radnika daleko od kuće, ponekad i po lošem vremenu, a da se kuvana hrana ne prospe. Hrana se nosila na „obramuši“ na koju se povešaju lonci, šerpe, tepsije i drugo što je posebno i to se prekrije sa dva „sofrenjaka“. Ručkonoša je išla na njivu bosa, ali je morala biti lepo i uredno obučena.

U nekim poslovima, kao kosidbi i okopavanju kukuruza „na rović“, biran je čelnik koji je u radu išao ispred ostalih radnika. U kosidbi je to kozbaša. Od njegovog angažovanja u veštine zavisilo je koliko će se pokositi, pa mu je zato ručkonoša posvećivala posebnu pažnju. Za vreme ručka ili užine obavezno bi ga čekao „paklić duvana“, cigar papir i stručak nekog cveća.

Radno vreme trajalo je od 7 sati ujutro pa sve do uveče, tj. dokle god se videlo. Jedino je prilikom okopavanja kukuruza i kosidbe davan odmor od 1–2 sata. Do drugog svetskog rata retko je ko imao sat, pa se vreme određivano po suncu, onako „odoka“. Ako je oblačno, orijentacija je bila rimokatoličko zvono na crkvi u Čardaku ili negde u groblјu, koje je zvonilo ujutru, u podne i uveče u određeno vreme. Noću kad je vedro, vreme se određivalo po mesecu i zvezdama, a ako je oblačno onda se ležalo dok ne svane, jer se nije moglo znati koje je doba noći. Ko je imao potrebu ranije da ustane, a noć je oblačna, bio je prinuđen da se oslanja na pevanje petlova, ali je u tom slučaju morao zečki spavati i pratiti njihovo javlјanje. Kada zapevaju „treći petli“, znak je da je blizu zora i da treba ustajati.

Uporedo sa polјoprivredom razvijala se i trgovina. Nekada se mnogo trgovalo stokom naročito govedima i svinjama. Svinje su žirili po šumama i prodavali ih u Bosanskom Šamcu koji je postao poznato izvozno mesto za krupnu i sitnu stoku ovog kraja. S obzirom da je i voćarstvo u to vreme bilo razvijeno, naročito šlјive, znatan deo je otkuplјivan u svežem i sušenom stanju./37/

Najstariji trgovac sitne potrošačke robe u Slatini bio je Mika Stanišić, predak današnjih Stanišića iz Panjika. Mika je oko 1866. godine oteran od strane turske vlasti u Vidin, gde je odležao 7 godina u zatvoru. Tu je naučio turski jezik i zanat da izrađuje igle, lančiće, prstenje i razne druge predmete. Kad je došao iz zatvora kući, počeo se baviti trgovinom. Prodavao je te svoje rukotvorine i drugu sitnu robu koju je nosio o vratu u posebno izrađenoj drvenoj torbi. Tom vrstom trgovine bavio se posle njega Tešo Milovanović./38/ Ovakvi putujući trgovci poznati su pod imenom „torbari“ i viđali su se po gradovima do pred drugi svetski rat.
Oko 1880, godine kupio je sveštenik Nikola Jovanović jednu muslimansku kuću na sprat kraj Tolise na Kornici i izdao je pod kiriju pa je tu otvoren prvi dućan, i „mejana“./39/ Poznato je da je 1892. godine tu vodio trgovinu Isailo Stefanović, a posle njega Jovica Sajić iz Kožuha./40/

Između prvog i drugog svetskog rata imali su dućane: Miloš Jovanović, Marko Stajić i Cvitko Aranđić u Gornjoj Slatini, Jelisije Bijelić u Donjoj Slatini i Juro Bošnjak u Srednjoj Slatini.

Nekada je bila unosna trgovina i prodaja pijavica, koje su se lovile po barama i izvozile preko Broda za Trst. Prema jednom francuskom putopiscu potražnja pijavica bila je naročito velika od 1833. do 1838. godine. /41/ Ovom vrstom trgovine bavili su se neki lјudi i u Slatini do pred Drugi svetski rat. Više puta sam viđao u Mirkovcu po nekoliko lјudi kako sa zasukanim nogavicama gaze po vodi i hvataju pijavice. Lov je bio jednostavan. Kada se pijavice pripiju za gole noge i počnu da sišu krv, lјudi ih hvataju i stavlјaju u torbu obešenu o vrat.

Postojala je još jedna privredna grana možda razvijenija nego u Drugim posavskim selima. To je mala mlinska privreda za mlevenje žita. U Slatini je bilo 7 motornih mlinova lociranih po mahalama koje su posedovali individualni polјoprivrednici: Miloš Jovanović, Miloš Vasić (u kompaniji sa Mojićima) u Panjiku, Tošići, Bosići (u kompaniji sa Stajićima) u Grbači, Blagoje i Nikola Savić u Gajevima, Andrija Marković u Vreocima i Panto Mikić u Srednjoj Mahali.

Posle Drugog svetskog rata nastupile su velike društvene promene koje su iz osnova menjale razvoj privrede pa je došlo do promene i u agrarnim odnosima. Godine 1945. donet je Zakon o agrarnoj reformi kada je utvrđen maksimum zemlјišta za zemlјoradnike na 10 ha obradive zemlјe s tim što je višak oduzet, odnosno otkuplјen po utvrđenim cenama i pripojen fondu opšte narodne imovine.

__________________________
/31/ Dr A. Handžić, Tuzla i njena okolina u XVI veku, Sarajevo 1975.
/32/ Benedikt Kuripešić, Putopis kroz Bosnu, Bugarsku i Rumeliju 1530. (preveo Đ. Pejanović, Sarajevo 1950.).
/33/ Mala enciklopedija, Prosveta, Beograd 1978, knjiga II, str. 354.
/34/ Ambrozije Benković, Navedeno djelo, str. 25.
/35/ Dr A. Handžić, Navedeno delo.
/36/ Dr A. Handžić, Navedeno delo.

/37/ Milenko S. Filipović, Prilozi etnološkom poznavanju severoistočne Bosne, Građa knj. XVI, Sarajevo 1969, str. 125, 127.
/38/ Cvijetin Jovanović, Slatina u slici i reči - rukopis, (Arhiv SAN; Etnografska muzejska građa br. 335) Beograd.
/39/ Cvijetin Jovanović, Navedeno delo.
/40/ Jovica Sajić, Kazivanja... Građa i članci III (Tuzla, 1959).

/41/ Midhat Šamić, Navedeno delo, str. 140.

Labels: Feljton

0 comments :

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара ( Atom )

Pretraga

Kategorija članaka

Arhiva članaka

Omiljene stranice

Privreda i tehnologija 1. dio - feljton

0 comments :

Постави коментар

Kalendar

Budućnost demonstrirala snagu protiv Bratstva

Popularni postovi