Сујеверје црвеног кончића је дуго времена присутно на нашим просторима иако уопште нема валидан и истинит извор или доказ о својој тзв. "моћи". Огромна већина користи га као облик заштите бебе и одрасле особе од урока готово наивно.

Како је овај "обичај" распрострањен на нашем просторима појављује се подједнако међу хришћанском и муслиманском популацијом. Будући да нема никаквог објашњења нити доказа о спасењу њиме сем "рекла баба да треба", његова функција будући да није хришћанска, сматра се сујеверјем или остатком паганства. Како нема корена у хришћанству. Будући да се не помиње у исламском учењу нити Кoрану иако је распрострањен, сматра се нечистим, неисламским и увредом Алаху.

Овај обичај ношења танког црвеног конца (уједно и вид амајлије) појављује се у јудеизму и јудаистичким учењима познатиим под именом каббалах. За њега се каже да одвраћа лошу срећу коју човеку може донети урок злог ока. На јеврејском језику се овај црвени конац назива ројте Бинделe. Овај црвени конац је обично направљен од танке вунице. Носи се на руци, повезан као наруквица на левој руци.
Oбичај који се усадио у народу већ дуго времена базира се на неким од теолошких учења Торе и Каббале.
Неки ортодоксни Јевреји који се плаше негативних утицаја урока имају стару традицију да вежу црвени конац на бебин креветац у нади да ће са тиме одвратити уроке и призвати милост Бога, тако да с тиме ће беба бити заштићена од сваког зла. (преузето са википедије)

Појава црвеног конца се јавља у Индији под именом калава. Калава је свети хиндуистички конац који се такође зове и Маули на хинду језику. Носи се у току обављања хиндуистичких ритуалa као што су Иајна или Пуја. Веже се на руку од стране свештеника на руке ходочасника који присуствују обреду молитве. Калава се веже на десној руци мушкарца и неудатих жена, а на левој руци удатих жена. Понекад се црвени конац веже у чворове који се везују након рецитовања мантри које позивају бога Брахмана и црвени конац се затим носи како би отклонио уроке и зло од особе која га носи.

У стихији модерних трендова деведесетих црвени кончић је популаризoван естрадним поп звездама САД.
Сада већ "бабске приче" имају озбиљнију ноту и јаснију слику појаве чувеног црвеног кончића и код нас. Иако поједини "православни хришћани" упорно тестирају "моћ" конца као заштиту (из незнања или убеђености у моћ коју нико није окусио) показују класично неверовање у Живога Бога. Дакле, чак и маскиран тренд ношења црвене бројанице "за бебе" уместо црвеног кончића израз је непознавања своје вере, површности и неверовања. Окрећући леђа Господу, Пресветој Богородици, светитељима.. прибегавају ситницама и крпицама за помоћ. Да би окусили убеђење да је Бог наш, Бог који спашава.. неопходо је направити искорак и прићи Христу. Овај неутемељени мали обичај који ипак много говори, неопходно је избацити из праксе, постати свесно верник и истинки поверити свој живот Богу јер живот сваког човека се првенствено освећује изнутра.

Преузето са сајта: Поуке.орг

Овај обичај присутан је код припадника оба народа у Слатини.