Писменост и школа у Слатини

Горња Слатина, 1942. године, учитељи Злата и Ибро Грчић

У старије време није било школа, учитеља и књига као данас, па је владала неписменост, нарочито на селу. Реткост је било наћи човека који зна читати и писати.

Касније су људи почели прибегавати самоучком описмењавању. Ако је неко имао какву књигу или исписану азбуку, почињао је сам да учи запиткивајући каквог виђенијег пролазника како се које слово зове. Ко би мало боље знао читати, писати и понешто рачунати, могао је већ бити учитељ, јер се за то звање није тражила друга квалификација.

У току ХVIII и XIX века јављају се по селима писмени људи, који се приказују као "учитељи" и за малу награду учили су појединце или децу да читају и пишу. Они су се у једном месту задржавали само толико времена колико им је било потребно да погођени број деце или одраслих научи читати и писати. Ове путујуће "учитеље" сељаци су поштивали, хранили и плаћали колико су могли, обично једну цванцику, од ђака када га научи читати и писати. Самоучке школе одржаване су већином зими кад није било неких већих послова.

И док су у то време у граду већ постојале оловке и пера као и нека учила, самоуки на селу су писали на гљивама, дрвеним таблицама кори од дрвета итд. Пера за писање прављена су обично од трстике или пера неке птице, најчешће гушчијег.

За рачунање и бележење разних појмова неписмени људи су се за време турске владавине служили "рабошом". То је краћа дрвена округла или четвртаста палица разрезана по дужини на два једнака дела. Рабошки знаци представљали су бројеве и помоћу њих се водила рачунска евиденција. Када се нпр. куповала нека роба на вересију или се позаимао новац и друго, онда би се оба дела палице саставила и начинио зарез. Један део чувао је продавац, односно зајмодавац, а други купац, односно дужник. Када се рабош испуни, вршио би се обрачун и стање салда се преносило на други рабош.

У првој половини XIX века отварају се српске основне школе у Посавини: у Обудовцу 1832, Брчком 1839, Градачцу 1844, Црквини 1854, Милошевцу 1855. Школе на селу отваране су у приватним кућама и биле су примитивне. У њима су пре окупације Босне учитељевали: калуђери, свештеници, богослови, манастирски ђаци, трговци, занатлије и самоуци. С обзиром да учионице нису имале клупа нити другог инвентара, ђаци су седали у кругу на патосу. У другом делу просторије био је учитељ. И он је седео на патосу, као и ученици и устајао би само када је требало физички казнити којег ученика.

И у Горњој Слатини отворена је једна оваква школа у којој је учио децу неки Илија Поповић, звани Џевер, али она није била дугог века.

Од 1863. године један део слатинске деце похађао је школу у Обудовцу и то само имућнијих родитеља.

Прва званична школа отворена је у Горњој Слатини 1908. године. Црквена општина сагради нову основну школу 1911. а затим другу 1934. године. Ову школу градио је у својој режији грађевински предузимач Мико Милинковић из села Височника код Сребренице. Аустро-Угарске власти 1914. укину српске основне школе, а након две године отварају државне.

Први квалификовани учитељ у Горњој Слатини био је Ђорђо Стаисављевић из Карловца. Стаисављевић је остао у Слатини до првог светског рата, када је отеран у заточеништво у Арад. Рат је преживео и добија премештај за Скугрић.

После Стаисављевића смењивали су се учитељи:

Цвијетин Јовановић, родом из Горње Слатине (1916-1919). Одавде одлази у Београд за школског надзорника. Умро после другог светског рата.

Гаврило и Ервила Бабић из Славоније (1919-1921). Након две године добију премештај у Петрово Село код Славонског Брода.

Јован и Милена Радивојевић родом из Осијека (1921-1926). Из Слатине премештени у Босански Шамац. Други светски рат затиче их у Осијеку, где Јован буде стрељан 1942. године од усташких власти.

Хелен Швагер, Јеврејка из Грачанице и Катица Матекало од Јајца (1926-1928).

Алма Јоахим Стелер, Немица (1928-1930) и Ангелина Новаковић, родом из Брчког (1929-1934).

Ристо Пржић из Битоља (1928-1938). Из Слатине добије премештај за Бијељину, а затим у Сарајево.

Халида Глибић-Харачић (1937-1940).

Ибро и Злата Грчић, родом од Мостара (1940-1946). Одавде премештени у Сребреницу, а потом у Доњи Жабар.

Године 1921. при школи је основана читаоница и књижница, а престала са радом 1924. Читаоница је поново отворена 1930. године.

У Доњој Слатини отворена је прва основна школа 1919. године у беговом конаку. Први учитељ у овој школи био је Петар Борота из Винковаца. После њега смењују се учитељи: Славица Бојко, Злата Беседник, Даница Милетић и Милева Јовановић, Иван и Милада Перковић, затим Спасоје и Софија Јокић из Србије. Ове последње затиче у Слатини други светски рат, када школа престаје са радом.

Нешто о школству из времена када сам ја похађао основну школу од 1930-1934. године, као и у периоду до Другог светског рата, У то време постојале су две школске зграде и налазиле су се у црквено-школском дворишту. Ми смо их звали велика и мала школа. У првој је одржавана настава за I и II, а у другој за III и IV разред.

Школу у Горњој Слатини похађала су деца из Пањика, Гајева, Грбаче, Божануше и Средње Слатине. Сасвим мали проценат женске деце уписиван је у школу, док је за мушкарце школовање било обавезно. Изгледа да нису сва деца благовремено уписана у школу, јер су неки ученици из IV разреда били већи од учитеља Сва деца ишла су боса у школу и обувала би се једино у зимском периоду. Настава за све разреде трајала је од 8-16 сати уз краћи одмор у 10 и ручак од 12-14 сати.

У I разреду се писало писаљком од шкриљца на каменој таблици на којој је био привезан сунђер или крпа за брисање. Првачићи су морали имати уза се сноп исечених штапића дужине око 10 см од прућа и служили су им за рачунање.

Тада је био обавезан и предмет из веронауке. Православној деци држао је верску наставу месни свештеник суботом, а римокатоличкој фратар из Трамошнице понедељком.

У школи су примењиване само физичке казне: батине по длановима, батине "преко клупе", клечање и затвор у школи у трајању од један до два сата после завршене наставе.

У то време није било правих лопти као данас на селу, па су се ђаци забављали на разне начине. Постојале су и неке устаљене игре: "топа града", "топа-ћуке", "школе", "коња" и "лончића". Ова последња игра изводила би се у присуству учитеља негде у природи ван школског дворишта. У игри "топа града" и "топа ћуке" учествовали су само ученици помоћу примитивне лопте коју су сами правили од уваљене говеђе длаке. И у игри "коња" учествовали су само мушкарци. Од дебљег канапа направе се узде и двојица дечака ставе себи у уста дрвене ђемове, а трећи држи за узде и тако јуре по дворишту. Ученице су већином играле "школе".

Године 1938. отворен је у Горњој Слатини шестомесечни домаћински течај у згради Милоша Јовановића на Корници, гдје је известан број девојака описмењен. Полазнице су сем писмености училе и предмете из области домаћинства, повртларства, кувања, сервирање, кројење, шивење, везење итд. Течај су похађале девојке из Горње Слатине и Корнице.

Носилац културног живота у то време било је Соколско друштво. Основао га је неки Милан Марковић из Тузле 1919. године, који је становао на Корници. Он је био први старешина Соколске чете, а дужност начелника вршио је Милан (Марка) Вуксановић.

Од 1928. старешина „Сокола" био је Раде Вуксановић, начелник Остоја Мајсторовић, просветар учитељ Раде Костић. Соколска чета је изводила фискултурне вежбе, па је тако припремљена учествовала на слетовима. Чланови Соколског друштва по градовима имали су комплетну униформу, а на селу су носили само соколску капу закићену пером од птице сокола.

У зимском периоду, а нарочито од Божића до часних поклада, даване су у великој школи приредбе у којима су учествовали сељаци и омладинци који су имали смисла за глуму: Радо Костић, Владо Стајић, Цвитко Аранђић, Остоја Мајсторовић, Живко Костић, Цвијан Јовановић, Илија и Обрад Миловановић, Станко Станишић и други, Режисери су били учитељ Ристо Пржић и Владо Стајић, а после, одласка Пржића свештеник Славко Ристић. Сећам се да су давани комади: Саћурица и шубара, Слатка сиротица, Шаран, Спрема се на бал, Срески начелник од Б. Нушића и Јазавац пред судом од Петра Кочића.

Све приредбе су биле добро посећене. У почетку су уместо улазница узимало добровољни прилог. Међутим, увидело се да то није добро, јер су газде мало давале, а требало им је обезбедити прво место. Зато су уведене улазнице, па се прво место плаћало 5.-динара, друго место 3.- а стајање 2.- динара. Тај новац трошен је за набавку соколске опреме и канцеларијског материјала, а вишкови су стављани у фонд и средства су чувана за градњу соколског дома. До Другог светског рата било је сакупљено око 6.000.- динара. Доста велика средства за оно време.

Све до другог светског рата било је доста неписменог света нарочито женског, али се зато неговала народна (усмена) књижевност. Старији су знали напамет по више народних приповедака, пословица, загонетки, затим лирских и епских песама и то су преносили на млађе генерације. Тако нпр. Илија Станковић из Пањика, иако неписмен, знао је напамет око двадесетак епских народних песама, које је радо "читао" у друштву из неког парчета папира.

Као дете слушао сам доста приповедака од којих већином опште познате: Немушти језик, Златоруни ован, Седам влашића, Биберче, У цара Тројана козје уши, Пепељуга, Лаж за опкладу, Богати Гаван и неке о Насрадин хоџи. Било их је и таквих које нисам нашао у антологијама народних приповедака, а и ја сам их касније заборавио.

Већи број приповедака и предања сакупили су у Посавини Радмила Филиповић и Влајко Палавестра 1956. године, а Љуба Симић сакупљао је лирске песме. И мој пок. деда по мајци Цвијетин Јовановић био је сакупљач народних умотворина у Слатини. Данас се усмена књижевност готово сасвим изгубила, јер млађе генерације нису преузеле ту традицију од старијих.

Одмах после ослобођења 1945. године покренута је акција у борби против неписмености. Сва деца била су обухваћена обавезним школовањем, а старији су описмењавани путем аналфабетских течајева који су одржавани по засеоцима у приватним кућама. Течајеви су вођени под надзором месних основних школа а програм рада добијан је од Поверенства за просвету и културу Среског народног одбора Босански Шамац.

И ја сам водио један такав течај 1947. године који је одржаван у кући пок. Марка Гајића у Пањику.

После ослобођења били учитељи у Горњој Слатини: Никола Басић, Данило Кекић, Вера Миланковић и други. Године 1949/50. био учитељ Ђорђо Остојић одакле буде премештен на дужност директора Просветно-педагошког завода у Добој. Од 1950 године смењивали су се учитељи: Станко Мамузић, Љубица Ђорђевић, Ацо Поповић, Стево Крстић и Војин Симеуновић.

1961. године извршена је централизација школа у шамачкој општини тако да је Основна школа у Горњој Слатини постала централна - матична школа, а њој су припојене као подручне основне школе у Гајевима, Доњој Слатини и Корници. Године 1966. саграђена је нова школа као и стамбене зграде за просветне раднике, старе школе су касније порушене.

Први учитељ централне школе био је Милан Ђокић. Те школске године у матичној школи као учитељи радили су Слободанка Динић и Јово Вуковић. У подручној школи у Гајевима радио је Миливоје Родић који је потом премештен за наставника у Босански Шамац.

Услед опадања наталитета смањивао се број школске деце, па су у 1979. године затворене подручне школе у Гајевима, Доњој Слатини и Корници.

Из књиге: Село Слатина код Босанског Шамца и њена околина, Игуман Јован Недић, Београд 1990, стр. 83,84,85,86 и 87.

Pretraga

Kategorija članaka

Arhiva članaka

Omiljene stranice

Писменост и школа у Слатини

0 коментара :

Постави коментар

Kalendar

Одржана свечана академија и отворен 19. „Видовдански сабор“

Popularni postovi